Da li kompleks koji se projektuje u centru Beograda nužno označava kraj jednog postojećeg sistema vrednosti ili početak usvajanja nekih novih, pita se istoričar umetnosti Marko Stojanović.
Nakon rušenja zgrade Saveznog SUP-a, arhitekte Ludviga Tomorija, učenika arhitekte Jože Plečnika, objavljeni su prvi renderi kompleksa koji će zameniti arhitektonski simbol bezbednosne službe SFR/SR Jugoslavije. Soc-realistička arhitektura, iako gotovo neuništiva (pokazalo se i u dobroj meri za NATO projektile), zbrisana je za gotovo nedelju dana. Lokacija je oslobođena za nešto što je, kako je najavljeno, postati novi urbani reper na početku ulice Kneza Miloša.
Početak ulice može biti samo za potencijane inostrane investitore koji ovu lokaciju posmatraju u odnosu na aerodrom.
Naravno, oni koji su rođeni u Beograda, odmah su naveli da to nije početak već kraj ulice jer je svima dobro poznato da se ulični brojevi nižu od Kalemegdana prema periferiji. Početak ulice može biti za one koji u grad dolaze iz predgrađa kroz ulicu Kneza Miloša, u koju se uključuju preko Mostarske petlje, ali i za potencijane inostrane investitore, koji lokaciju posmatraju u odnosu na aerodrom, odakle se auto-putem najbrže prilazi lokaciji. Kako god gledali, kompleks bi predstavljao novu kapiju Beograda, uz postojeće na Konjarniku i Novom Beogradu.
Projekat Skyline Belgrade
Naravno, mnogim arhitektama se ovaj projekat naročito ne dopada. Navode da ima gigantske razmere i da se ne uklapa u postojeći urbanizam Kneza Miloša i okolnih ulica, da poseduje prosečne arhitektonske vrednosti, da su kule pozicionirane preblizu jedna drugoj, da zatvaraju pogled prema drugim znamenitostima itd. Neke od ovih primedbi su opravdane, neke ne baš, ali najveći problem leži u onome što je pozadina cele priče, a čega je arhitektura samo finalni proizvod.
U Beogradu se, za razliku od uređenijih država, može za malo novca može otkupiti parcelu na nekoj markantnoj lokaciji i izgraditi objekat čiji gabariti prevazilaze predviđene ili dozvoljene.
Neke od kolega su proteklih nekoliko dana na internetu kačile tekstove u kojima su prezentovani projekti za priobalja Bratislave i Budimpešte, navodeći ove primere kao znatno humanije i arhitektonski promišljenije od onih koji se pojavljuju u poslednjih par godina u Beogradu. Slažem se da su ovo znatno promišljeniji projekti, ali oni nastaju u gradovima čije su države članice EU, gde je sve definisano zakonskim odredbama i dugogodišnjim razvojnim strategijama kojima je unapred određena sudbina, to jest, budućnost urbanih celina. Tačno se zna koji gradovi su predodređeni da se razvijaju kao zaštićene istorijske celine, a koji u globalne metropole. Naravno, nisu prisutne samo te dve krajnosti, ali one se ugrubo mogu uzeti kao karakteristični primeri.
Nažalost, Beograd se nalazi u takozvanoj sivoj zoni poslovanja, koja je omiljena gotovo svim investitorima, jer za malo novca (znatno manje nego u nekoj uređenoj državi) mogu da otkupe parcelu na nekoj markantnoj lokaciji i da izgrade objekat čiji gabariti prevazilaze predviđene ili dozvoljene. Mada, od kada je 2014. godine odbačena Studija visokih objekata, koja je i tada bila neka vrsta preporuke od strane kolega iz Urbanističkog zavoda, domaći i strani investitori mogu da projektuju i zidaju objekte gotovo neograničenih visina. Naročito je veliki problem kada interesi investitora i političara nadvladaju interese struke, pa su i nadležne institucije nemoćne da ograniče gabarite zgrada. Pored kula u ulici Kneza Miloša, u Beogradu bi u neko dogledno vreme mogla da nikne i kula kompleksa West 65 u istoimenom novobeogradskom bloku, koja je znatno viša od okolnih objekata da na skoro svim slikama tog kompleksa ona ne staje cela u kadar. Takođe, na Novom Beogradu, u okviru kompleksa hotela Jugoslavija, predviđena je da se izgradi Dunavska kapija, to jest, dve kule s bočnih strana glavne hotelske zgrade.
Nije visina samo vizuelni problem. Inostrani investitori, o kojima se već pisao u jednom od prethodnih tekstova, u zavisnosti od poslovne politike, angažuju domaće ili inostrane arhitekte. Kada je u pitanju projektovanje spomenutih višespratnica, investitori najpre prave istraživanja ko je u poslednjih minimum 20 godina u Srbiji ili inostranstvu, projektovao zgradu višu od 100 metara. Rezultati istraživanja su jasni – poslednji živi arhitekta koji je projektovao zgradu koja premašuje ove gabarite jeste Mihajlo Mitrović (Geneks kule), koji je zašao u desetu deceniju života. Tu je i studio ARCVS, ali su oni pre svega radili rekonstrukciju postojeće zgrade Centralnog komiteta.
Novoprojektovani visoki objekti negiraju postojeću urbanističku matricu i narušavaju vizuru grada.
Kako ne bi rizikovali sa biroima bez iskustva u projektovanju visokih objekata, investitori angažuju inostrane biroe, po mogućstvu one sa kojima već sarađuju. Naravno, kako je u pitanju lokacija u Beogradu, posao se ne poverava prvom timu nekog poznatog biroa, već njegovoj ispostavi, obično iz istočne ili jugoistoče Evrope. Najčešće se dobija drugorazredno ili trećerazredno rešenje, koje zadovoljava funkcionalne i estetske potrebe investitora, kojem je na prvom mestu važno da izvuče maksimum stambeno-poslovne površine, a zatim i da rešenje poseduje kakav-takav savremeni arhitektonski izraz. U ovom slučaju, izraelska kompanija AFI Europe je angažovala izraelskog arhitektu Ami Mura, koji je napravio idejno rešenje kompleksa Skyline Belgrade.
Zatim, dolazi i ono na šta arhitekte najviše skreću pažnju, a to je da novoprojektovani visoki objekti negiraju postojeću urbanističku matricu i narušavaju vizuru grada. Beograd ima taj problem da nema kompaktno staro gradsko jezgro koje je zaštićeno kao spomenik kulture, što i običan laik može da uoči po zgradama koje se nižu duž naših ulica. Blokovska struktura je na mnogim mestima sačuvana, ali zgrade unutar istih su različitih arhitektonskih vrednosti. Kada pogledamo ulicu Kneza Miloša, počevši od zgrada bližih predviđenim kulama, da se tu nalaze zgrada poznog akademizma arhitekte Dimitrija Leka, kao i više vila sa početka i sredine 20. veka, u kojima je smešteno nekoliko ambasada, a ceo potez se završava međuratnim zgradama Ministarstava arhitekte Nikolaja Krasnova u ruskom ampiru, naspram kojih se uzdiže moderni kompleks Generalštaba arhitekte Nikole Dobrovića. Svest o značaju svih ovih objekata je delimična kod naših sugrađana, političara, pa čak i nekih kolega iz struke, gde jedni zanemaruju jedno, a drugi drugo graditeljsko nasleđe Beograda. Ovoga sam postao svestan nakon mnogobrojnih razgovora i sa raznim intelektualcima, naravno iz drugih branši, među kojima ima jako puno onih koji ne razlikuju stepen kvaliteta neke arhitekture, već je bitno da se u Beogradu pojavljuju investitori i da se Beograd dalje gradi i razvija.
Istina, Beograd se mora dalje razvijati u modernu globalnu metropolu, jer se plašim da za istorijski spomenik kulture nema jačih osnova. Ali ako se i krene tim putem, domaće arhitekte takođe moraju biti uključene u proces planiranja i projektovanja, a ne da stoje po strani i posmatraju kako pred njima niče neki novi grad, u čijem oblikovanju oni nemaju udela. Ovo je veoma delikatan proces i zahteva saradnju političara, investitora i arhitekata, ali na realnim osnovama i interesima koje bi zadovoljili svaku od angažovanih strana. Da li kompleks koji se projektuje u ulici Kneza Miloša nužno označava kraj jednog postojećeg sistema vrednosti ili početak usvajanja nekih novih?
O autoru teksta
Marko Stojanović, diplomirani istoričar umetnosti, vlasnik je jedinstvenog showrooma Shamliza u Beogradu. Aktivno se bavi temama arhitekture i urbanizma u glavnom gradu.
